Piše: Ivo Andrić – Roman ”Travnička hronika”
Njihov grad to je u stvari jedna tesna i duboka raselina koju su
naraštaji s vremenom izgradili i obradili, jedan utvrñen prolaz u
kom su se ljudi zadržali da žive stalno, prilagoñavajući kroz
stoleća sebe njemu i njega sebi.
Sa obe strane ruše se brda strmo
i sastaju pod oštrim uglom u dolini u kojoj jedva ima mesta za
tanku raku i drum pored nje.
Tako sve liči na napola rasklopljenu
knjigu na čijim su stranicama, s jedne i druge strane, kao
naslikani, bašte, sokaci, kuće, njive, groblja i džamije.
Nikad niko nije izračunao koliko je sunčanih sati priroda uskratila
ovome gradu, ali je izvesno da se sunce ovde docnije rađa i ranije
zalazi nego u ma kojoj od bosanskih mnogobrojnih varoši i
varošica. To ne poriču ni Travničani, ali zato tvrde da sunce, dok
sja, nigde ne sja tako kao nad njihovim gradom.
U toj uskoj dolini kojom po dnu protiče Lašva a sa strane je šaraju
vrela, jazovi i potoci, punoj vlage i promaje, gotovo nigde nema
prava puta ni ravna mesta, koliko da čovek nogu metne slobodno
i bezbrižno. Sve je strmo i neujednačeno, izukrštano i
isprepleteno, povezano ili isprekidano privatnim putevima,
ogradama, čikmama, baštama i kapidžicima, grobljima ili
bogomoljama.
Travnicki.INFO
